-Širok po­gled ši­ri du­šu, a me­ni je ne­ka­ko naj­i­spu­nje­ni­ja ka­da sam za­gle­dan u pla­vet­ni­lo Li­ma. U iza­bra­noj osa­mi, za dru­štvo pri­hva­tam is­klju­či­vo tog „džen­tlme­na”, nje­go­vo vi­so­čan­stvo – li­plje­na. Leđ­no mu pe­ra­je pod­sjeć́a na po­no­si­to raz­vi­je­nu rat­nič­ku za­sta­vu. Zbog to­ga je od­u­vi­jek – moj bar­ja­ka­tar, per­ja­nik, ko­je me pra­ti go­to­vo još iz dje­čač­kih da­na i ko­ji je uvi­jek tu ne­gdje – u vo­di, mi­sli­ma, u pri­či, u snu...
Lju­bav pre­ma li­plje­nu čak ima do­zu ma­zo­hi­sma, jer če­sto mi­je­nja­mo ulo­ge go­spo­da­ra i slu­ge, mač­ke i mi­ša, pi­o­na i kra­lja. Na pi­ta­nje za­što vo­lim li­plje­na ne mo­gu da­ti jed­no­sta­van od­go­vor, ali mo­gu od­go­vo­ri­ti da ga naj­vi­še ci­je­nim i po­štu­jem zbog ne­iz­mjer­ne vo­lje za slo­bo­dom, a vo­lim ga jer se za slo­bo­du bo­ri kao ni­jed­na dru­ga ri­ba. Čak i ka­da se za­ka­či na udi­cu, li­pljan ne od­u­sta­je od bor­be do po­sled­njeg ato­ma sna­ge.
Za me­ne ri­bo­lov li­plje­na ni­je kla­sič­na (ri­bo­lo­vač­ka) za­ba­va, već iz­no­va za­po­če­ta sla­ga­li­ca u ko­ju če­sto pa­dam u pret­hod­no pre­đe­nim ni­vo­i­ma. Gu­bim igru, ta­mo gdje sam je ko­li­ko ju­če ve­o­ma la­ko do­bio, a on­da je po­no­vo po­či­njem (ne)svje­stan da će i ovo­ga pu­ta kraj bi­ti dru­ga­či­ji od za­mi­šlje­nog.
Ula­zak u svi­jet mu­ši­ča­re­nja, ko­ji (za me­ne) pred­sta­vlja iskon­ski ob­lik ri­bo­lo­va, do­ži­vio sam kao svo­ju ri­bo­lo­vač­ku, ali i ži­vot­nu na­do­grad­nju. Jer, u jed­nom tre­nut­ku ri­bo­lo­vač­ke ka­ri­je­re ni­je me is­pu­nja­va­lo pre­bro­ja­va­nje ulo­vlje­ne (ubi­je­ne) ri­be. U jed­nom sam tre­nut­ku, vje­ro­vat­no na­go­mi­la­va­njem ži­vot­nog (ri­bo­lov­nog) is­ku­stva, „od­ra­stao” i po­stao čo­vjek ko­ji po­štu­je svoj, ali i ži­vo­te svih dru­gih ži­vih bi­ća.
U ovoj, po­ma­lo sno­bov­skoj igri­ci nas po­od­ra­slih dje­ča­ka, jer ri­bo­lov je ipak igra sa­mo za nas, a ne i za ri­be, mno­gi za­mi­sle igrač­ke po­put onih ka­da smo bi­li dje­ca. Za­poč­nu tak­mi­če, li­je­če kom­plek­se, po­ja­ča­va­ju nar­ci­so­id­nost i iz­gu­be ši­ri­nu i sa­mu smi­sao ove ple­me­ni­te ri­bo­lov­ne di­sci­pli­ne.
Ku­pu­ju ba­sno­slov­no sku­pu opre­mu ko­ja tre­ba da na­do­mje­sti ne­do­sta­tak vre­me­na, jer se ju­ri za nov­cem, a na vo­du se go­to­vo i ne ide… Ču­vaj­te se da ni­ka­da ne pre­đe­te ovaj ru­bi­kon, jer on on­da pre­tva­ra ovu pri­ču u su­prot­nost i vo­di je u be­smi­sao.
Su­šti­na je u jed­no­stav­no­sti, a li­pljen je ro­đen da bu­de glav­ni glu­mac u na­šim mu­ši­čar­skim pri­ča­ma. Zna da bu­de na­i­van i pro­vi­dan, ali če­sto i mi­sti­čan i ne­vi­dljiv. Sje­ti­te se ko­ju ko­li­či­nu ra­do­sti i sre­će vam do­no­si ka­da se na­đe sa dru­ge stra­ne šta­pa, pa ne­ka to bu­de raz­log da mu slje­de­ći put pru­ži­te još jed­nu šan­su. Bu­di­te ga­lant­ni, bu­di­te džen­tlme­ni, jer mu­ši­ča­ri­mo za­to što to vo­li­mo, a ne za­to što smo glad­ni ri­be.
Bes­ko­nač­nost spo­zna­je ople­me­nju­je du­šu, vje­či­ta bor­ba na „ži­vot i smrt” otva­ra vi­di­ke i za­to že­lim da u ovoj (ne­rav­no­prav­noj) igri moj kraj­nji re­zul­tat ujed­no i bu­de no­vi po­če­tak za li­plje­na, jer ono što se vo­li se ne ubi­ja, on­da to ni­je lju­bav već či­sti ego­i­zam! Pro­baj­te da po­da­ri­te i vi va­šim (ri­bljim) lju­bim­ci­ma ži­vot jer ga svi pod­jed­na­ko za­slu­žu­ju…Kao di­je­te se ra­du­jem no­vom nad­mu­dri­va­nju sa li­plje­nom, a vje­ru­je­te, već imam spre­man adut za tog ga­ra­vog, sta­rog li­sca i je­dva če­kam da ga nad­mu­drim.
A ako ne vje­ru­je­te me­ni, vje­ru­je­te Če­ho­vu ko­ji je za­bi­lje­žio: „Čo­vjek ko­ji u ži­vo­tu ni­je lo­vio ri­bu, ne­što je vr­lo ozbilj­no pro­pu­stio.”
Sr­đan Bo­ško­vić Mu­ri­no